mucanje

Art terapija je jedan od psihoterapeutskih pristupa, usmerena na bolju spoznaju sebe i ličnih mogučnosti i time bolje prihvatanje sebe. To najčešće rezultira kvalitetnijim odnosom sa okolinom. Razgovor često uspeva da sakrije prave misli, osećanja pa i od nas samih, jer smo dobro naučili da govorimo ono sto je dopušteno, očekivano i u skladu s vlastitom i tuđom slikom o nama. Duboko potisnute ostaju želje, povrede, ljutnje, snovi, prava osećanja, koja nas čine osobama kakve jesmo. Ta osećanja imaju sposobnost upravljanja našim životima, upravo zato sto ih nismo svesni. Kada ih osoba postane svesna, ima mogućnost razumevanja i menjanja.

Da bi se neki problem mogao bolje sagledati, treba mu pristupiti sa što više mogućih aspekata. U tu svrhu psihoterapija se služi različitim kreativnim metodama, kao sto je izražavanje kroz crtež, muziku, pokret, dramu.

U članku Korišćenje analitičkog crtanja u terapiji mucanja, objavljenom u holandskom časopisu Logopedie i Foniatrie u aprilu 2008., autori W.M.Fokker i C.H.Bonnet pokazuju kako analitička metoda crtanja u fazi identifikacije u terapiji mucanja nudi klijentu mogućnost suštinske promene i razvoja. Oni koriste u svojim sesijama vizualizaciju i dramu simbola.

Van Riper (1974) je pisao o neophodnosti, u terapiji mucanja, identifikacije negativnih osećanja oko mucanja. Po mjemu, mucavac mora `da dodirne ono što je nedohvatljivo i da razume ono što je nerazumljivo` (citat iz: Turnball and Stewart 2005).

Vizualizacija je pozivanje unutarnjih slika. Spontani crteži su izraz našeg nesvesnog. Taj kompleksni svet doživljaja i osećanja jedinstven je za svakog čoveka. On ne moze da manipulise njima i da ih svesno menja. U analitičkoj metodi crtanja koristi se taj fenomen.

Drama simbola je psihoanalitički zasnovana terapijska metoda, tehnika imaginacije, koja počiva na tradiciji evropske dubinske psihologije. Ona se naziva i terapijom dnevnih snova. Klijent otkriva nepoznate aspekte sebe. Konflikti i traume mogu ponovo da se prožive i klijent pronalazi put do izvora svoje vitalnosti i kreativnosti.

Uslov je da je terapeut sam prošao ovu metodu. Svakako, on ne može da vodi klijenta dalje nego što je sam došao.

U članku autori govore o strategijama preživljavanja koje svako dete, nemoćno i zavisno od roditelja i ostalih odraslih, razvija u situacijama koje su frustrirajuće, zaplašujuće i bolne. Ako se kasnije okolina pokaže sigurnom i punom ljubavi, one polako nestanu.

Da bi moglo da pripada grupi (porodici), dete se stalno odriče delova svoje autentičnosti. To je cena koju ono plaća da bi bilo voljeno, da bi moglo da dobija brigu neophodnu za preživljavanje. Nesvesno, dete bira ‘ulogu’ u porodici koja njemu najvise odgovara: miran, povučen, buntovnik, uspešan ili gubitnik, krivac ili miljenik… U porodici koja zdravo funkcioniše dete nema `ulogu`.

Strategije preživljavanja, zaostale iz ranog detinjstva, zahtevaju u toku odraslog doba ponovno preispitivanje, jer se one često okreću protiv daljeg zdravog razvoja i rasta.

Kod mucanja bihejvior terapija i kognitivna terapija mogu samo delimično da ponude rešenje. U trenucima velikog stresa, tuge ili bolesti pojavljuju se stare strategije preživljavanja i počinju da vladaju, a naučene govorne tehnike je teško ili skoro nemoguće primenjivati.

Autori ovog članka zalažu se za kombinaciju govorne terapije sa art terapijom, kao što je analitička metoda crtanja. Rad sa vizualizacijom i crtežima u terapiji mucanja može da pruži klijentu dublji uvid u njegove probleme i traume, takode i prepoznavanje prvobitnih strategija preživljavanja, koje su ostale iz ranog detinjstva. Time se stvara prostor za razvoj autentične ličnosti klijenta i mogućnost za dalji pozitivni razvoj.

Kompletni članak se može naći na sajtu: www.stotteren.nl

Autori:
Drs. W. M. Fokker je terapeut analitičkog crtanja i radi kao logoped/terapeut mucanja u ordinaciji sa jos troje kolega.
C.M. Bonnet je docent analitičkog crtanja (između ostalih i za zavisnike od heroina i mlade delikvente ) i likovni umetnik.