mucanje

Els Versteegh-Vermeij, holandski logoped i terapeut mucanja, radila je više od 20 godina intenzivno samo sa mucavcima. Od oko 500 klijenata koje je imala na terapiji, ni dvoje nisu mucali na isti nači, a zajedničko za sve bila je emocionalna ranjivost.

Ono što je potrebno osobi koja muca, to je unutrašnja sigurnost, ali kako to obezbediti?

U članku De Doetinchemse Methode - Llichaamsbewustzijn, zelfbewustzijn en emotioneel evenwicht (Logopedie en Foniatrie, nummer 10, 2002) autorka je želela da pokaže zašto neverbalna, telesno orijentisana terapija jedan je dug, ali siguran put da bi došlo do promene mucavog ponašanja. Zahvaljujući kontaktima s profesorom W. H. Perkinsom i njegovoj teoretskoj podršci u istraživanju, naučno zasnovani argumenti mogli su da objasne efekte telesno orijentisane terapije.

Primarni cilj terapije mora biti: kod mucavih osoba razviti samosvest i emocionalnu ravnotežu.

Els Versteeg-Vermeij govori u članku o teoriji osećajnog vezivanja (attachment theory) engleskog psihoanalitičara i dečijeg psihijatra Dzona Boulbija (John Bowlby, 1978). Ta teorija, nastala sedamdesetih godina 20. veka, danas modernizovana doživljava značajan uspon. Ona teži da objasni dečije ponašanje, ali i ponašanje odraslih. Majka ili osoba koja je pored deteta odgovara na dečije potrebe za pažnjom, dodirom i utehom, i zavisno od kvaliteta tog odgovora dete polako kreira sliku sebe i ljudi oko sebe. Ako majka odgovara na ove signale konzistentno i adekvatno, ako je dostupna i senzitivna na dečije potrebe, dete će razviti sliku sebe kao bića koje je vredno ljubavi i pažnje, i sliku majke kao osobe na koju može da se osloni, osobe kojoj može da veruje. Ona daje njemu osećaj sigurnosti i zaštite, topline i podrške. Ako dete ima stalno iskustvo odbijanja, polako će prekinuti slanje signala, tj. prekinuće očekivanje majčinog odgovora na ove signale. Dete, ‘znači’, nije vredno ljubavi i pažnje, a svet je nesigurno, nekomforno mesto koje ga ne prihvata. Boulbi je smatrao da ovo rano iskustvo predstavlja osnovu i polazište kasnijeg emocionalnog i relacijskig vezivanja, te u tom smislu ima značaj za celokupni životni tok pojedinca.

Rana intervencija usmerena ka ponovnom uspostavljanju sigurnosti i veće predvidivosti u svakodnevnom okruženju deteta danas je prihvaćena strategija u sprečavanju hroničnog mucanja u Holandiji, i takođe u Sjedinjenim Državama.

U neverbalnoj, telesno orijentisanoj terapiji za odrasle koriste se vežbe aktivnog opuštanja čija baza je uzeta iz rada legendarne Else Gindler. U telesnoj svesnosti videla je mogučnost za razvoj samopouzdanja. U centru njene pažnje bilo je funkcionalno jedinstvo između psihe i tela.
U aktivnom opuštanju telesna svesnost vezana je za disajno kretanje. Ne radi se o ‘mlitavom opuštanju’, već o uravnoteženoj mišićnoj napetosti cele muskulature, pri kojoj su pažnja i budnost povišeni, a opažanje čulima pooštreno. Prirodni tok disanja i rad dijafragme stimulišu se aktivnim vežbama. Terapijskim radom postiže se opažanje mišićne napetosti i mišićne aktivnosti u telu, opažanje disajnog toka, povećanje telesne svesnosti i razvoj koordinacije između disanja, glasa i pokreta. Profinjeno kinestetičko opažanje povećava osećaj tela i pojaćava samosvest, a to vodi do većeg samopouzdanja.

Ljudski govor ima nesvesnu emocionalnu komponentu, na koju nije moguće delovati kognitivno. Ona daje direktne i potrebne informacije da li je neko pun energije i životnog zadovoljstva ili obeshrabren, da li je ljut, tužan ili uplašen. Zna se da ako ta ne-verbalna komponenta nije u saglasnosti sa verbalnom porukom, ona ostavlja veći utisak.
Emocionalna obojenost čini da spontani govor zvuči prirodno i govornik oseća to kao nešto svoje. Kontrolisanom fluentnom govoru ova komponenta mora, do definiciji, da nedostaje. Zato je jasno zašto se sopstveni model mucanja, ma koliko bizarno može da bude, oseća sigurnim. Kontrolisana fluentnost, čak iako se vežba marljivo i istrajno, nikada neće zvučati potpuno, ili preciznije, osećati se kao spontani govor. Direktno ili indirektno, uvek je stizala poruka od klijenata da, pošto je prva euforija prošla, korišćenje bilo koje vrste govorne tehnike postajalo je isto toliko ograničavajuće kao i mucanje, i osećalo se manje ugodnim.

Govorna tehnika je korisna i potrebna da bi se olakšala komunikacija. Ona se mora puno vežbati i održavati da bi u slučaju potrebe mogla ponuditi ’spas’. Međutim, koristiti tehniku da se ne bi mucalo održava strah od mucanja i to je, otuda, kontraproduktivno. Mucavac mora razviti hrabrost, poverenje i sigurnost da bi se usudio da je koristi.

Cilj terapije je da se mucava osoba u trenutku panike i suženja samosvesti ‘ne izgubi’, već da ostane ‘pri sebi’. Ukoliko nauči da bolje konkretno oseća podlogu (noge, stopala), svesna je mesta i ritma disanja, svesno održava vizuelni kontakt s okolnim stvarima i ljudima, konkretno sluša i konkretno misli, utoliko je veća šansa da u kritičnim okolnostima ‘automatski’ adekvatno reaguje.
Neverbalna, telesno orijentisana terapija dovodi do stalnog porasta senzorne svesnosti, pomaže u oslobađanju od preterane napetosti i kompulzivnih misli, potpomaže tačnu percepciju spoljašnje realnosti u situacijama koje se subjektivno opažaju kao preteće. Ukratko: doprinosi SAMOREGULACIJI - načinu na koji osoba izlazi na kraj sama sa sobom.